Раде Дацић

Никола Тесла и ми

Сваки велики човек једног народа оставља завет своме народу, а народ потом тај завет уграђује у своје биће; тиме постаје већи него што је био до појаве тога великог човека, и развија се тако да може изнедрити нове велике људе и уградити у себе завете које од њих наследи.

Заветно је на првом месту дело човека, које он, као опоруку, оставља људској заједници, а које треба чувати, држати стално у свести његово постојање, чинити га познатим на што је могућно ширим земаљским просторима, настављати га, кад је то могућно. Ту је затим његов живот, обично подвижнички, јер без подвижништва нема великих дела. Затим људске врлине без којих људско дело никад не може бити заиста велико, а које као путокази служе младима упућеним зовом њиховог дара на пут стварања значајног дела. Затим долази упознавање са радом његовог духа, радом који је довео до настанка великог дела; шта се од тога рада може поновити, макар и са скромнијим циљевима. Напослетку: поруке и опоруке које је човек исказао с намером да и њима послужи потомству.

Како завети великих људи једног народа стижу до обичног, простог и најмногољуднијег дела народа, који није имао прилике да стекне велико образовање? Стижу преко учених људи који су имали довољно среће и способности да упознају све оно што је вредно у своме народу и све највредније у светској културној баштини. Обично те људе – бар у последњих стотинак година – називају интелектуалцима.

Шта бива с народом у којем се рађају велики људи али чији завети остају неуграђени? Напредује ли тај народ као људска заједница? Помера ли се напред у заједници цивилизованих народа? Успева ли да се такмичи са другима и да их надмаши у цењеним људским вредностима?

Да ли тражити одговоре на ова питања, кад и непозвани одговори стижу са много страна и чак телесно повређују људе осетљиве на муке своје заједнице?

Ми данас овде говоримо о једном српском великом човеку, и о његовом народу, наравно. Име Николе Тесле је име којим се Срби највише поносе. Требало би очекивати да је његов завет – онако како је завет овде одређен – у потпуности уграђен у српско народно биће. На жалост, стварно је далеко од очекиваног. До кога је кривица што је тако? Наравно до учитеља, до оних чија је дужност да га пренесу у народ, у „широке народне масе“ како је некад често говорено, а сад се тај израз не појављује ни у ткиву сатире. (Можда зато што код данашњих Срба сатире нема.) Кривица је дакле до српских интелектуалаца (из којих се, природно, часни изузеци издвајају).

Поднаслов овог излагања био би: Српски народ и његови интелектуалци.

Али ако сте при првом помену речи интелектуалац имали правилно схватање њеног значења, сад ће се ваше схватање поколебати. Код нас се интелектуалцем назива свако онај ко је завршио неки факултет.

Ово на шта сад укратко скрећем пажњу одавно је примећено. Осамдесетих година 19. века непоштедно је тај наш друштвени слој нападао Мита Ценић. А седамдесетак година касније дао је о истом свој суд наш чувени правник, историчар и књижевни критичар Слободан Јовановић. За српску катаклизму у Другом светском рату Слободан Јовановић је налазио кривца у школи између два светска рата. Школа према Јовановићу, даје стручно образовање, али занемарује културни образац и морално васпитање, па неоплемењен човек, који заврше такву школу наступа са суровом снагом, без моралне кочнице и пробија се рушећи све пред собом. Такав човек не може бити преносник завета великог човека. Такав човек је рушитељ. Зар очекивати племениту градњу од човека који руши све пред собом идући за својим себичним циљевима? Ми такве људе познајемо много боље него Слободан Јовановић, они су се толико намножили и тако ојачали да их видимо као неразориву тврђаву.

Познајемо, јер је данашње стање неупоредиво горе од онога из разматрања Слободана Јовановића: стечена диплома о завршеној школи не гарантује данас стручно образовање; имају га изузетни у извесном смислу, већина га сматра непотребним. Ти изузетни су једва приметна мањина. Они ће постати прави интелектуалци, али своју интелектуалности неће испољити у довољној мери, а можда их прерано униште бескрупулозни са сировом снагом. Касније ћемо завирити у душу ових, као делатника у нашем друштву, често као „цењених“ личности, које се брже и лакше пењу хијерархијском лествицом од надарених и савесних.

Зашто је стање такво показује пример како се код нас може завршити школа?

У елитној школи ученик има целе године јединице из свих (или готово свих) предмета; то траје до на седам дана пред крај школске године. Најкарактернији професор у школи, уз то и најстручнији и најправеднији, последњег часа школске године своди оцене и запањи се да најслабији ученик у разреду има слабу оцену једино код њега. Прозива ђака да одговара и оцену поправи. „Немојте, професоре, нека ми остане та слаба оцена“. „Зашто да ти остане? Поправи и њу“ узвраћа професор, огорчен моралним стањем у својој школи, и почне са испитивањем, пуним горке ироније. Ученик на сва питања течно одговара. Питања су овакве врсте: Како се зовеш? Како ти се зове отац? Како ти се зове мајка? У којој држави живиш? У коју школу идеш? Где се налази та школа?... Професор потом наставља: „Ово су била питања пред главни испит; за поправку оцене треба да урадиш сад, овде 20 склекова“. Снажни млади ђилкош уради за трен ока 20 склекова и пита професора: „Могу ли да урадим још 10, па да добијем тројку?“

Тај ђак ће тако завршити школу, завршиће и факултет, ући ће међу „интелектуалце“. Немојте се изненадити ако постане министар, можда чак министар просвете. Кад се у школи нађе професор који не дâ прелазну оцену без неког, макар и малог језгра чистог знања – без и помисли да је савладана одређена целина, без које се прелазна оцена (по правилу) не може добити – кад се такав професор нађе, онда спољашње силе, које делују у корист „заштићеног“ рђавог ђака (а то повлачи: рђавог ђака уопште), учине да се образује комисија која ће тог ђака испитати тако да он обавезно положи. Све комисије, које испитују ученике са слабом оценом код наводно строгих професора, обавезно слабу оцену поправљају (увек се нађу професори који пристају да буду чланови комисија чије су одлуке лишене савести). То се продужава до краја школовања, ма колико се оно затим наставило. Тако ми стичемо „интелектуалце“ какве имамо. Истински интелектуалци су принуђени да оду у туђину, или – ако их осећајност одвише снажно везује за родно тло – да падају у депресију.

Најмасовнији производ нашег данашњег школства јесте назови-интелектуалац.

Људи који улазе у комисије где ће незнање прогласити за знање, нису једини који се свесно огрешују о савест. Међу нашим назови интелектуалцима, а и интелектуалцима, развијено је удвориштво и потреба за измима као што су: космополитизам, интернационализам, мондијализам, итд. Просудите како би један од таквих поступио у случају о којем су недавно писали новине и можда вам је познат.

Наша млада певачица нашла се на усавршавању у Миланској скали. Свесна своје снаге, полаже код чувеног диригента Рикарда Мутија аудицију за улогу Далиле, јунакиње француске опере. Диригент прихвата да та улога заиста јесте за њу, али јој саветује да се више окрене Вердијевом репертоару. Мислим да је већина вас, као и ја, уверена да, кад би на месту Мутија био диригент Србин, саветовао би јој да пева Рихарда Штрауса или Вагнера, чак и под претпоставком да ми имамо свога Вердија; учинио би то да би показао космополитизам. Италијан, који је космополит, другачије ради. Општељудско се остварује кроз ускољудско (у најмањем: кроз једну једину личност), кроз национално углавном, и не може се другачијим путем остварити. Све има своју меру а мери се треба учити. Никола Тесла је знао за меру и често наглашавао њену потребу. Његова многобројна израчунавања израз су потребе за правом мером.

Раније је обећано да ћемо завирити у душу људи овде названих наводним интелектуалцима. Ево обећанога погледа. При самој помисли на такве људе долазе нам у сећање стихови из познатога епа: „Мили Боже, шта је раја крива?/ Је ли крива јад што Турке мори,/ Ил је крива што их рђа бије?“ Ове наше људе бије рђа и њима је крива некаква раја. Свако кога рђа бије криви некога, неко му је крив што га рђа бије. Он не покушава да се личним напором ослободи рђе, и докле год не сагледа и сопствену кривицу за то, живеће у рђи, макар се купао у богатству; јер рђа је унутра, у човеку. Његов народ ће живети у муци, јер му ту муку непрестано увећава онај у кога је урасла рђа...

На стање ће се жалити недужни људи, али ће се жалити и човек из рђе. Али код њега је све једноставније, њему је за све крив један човек. Према њему, тај исти је крив и свима другима који се жале. Ако му поверујемо, нема никаквих других криваца осим једнога, који је наш. Да њега није живели бисмо као у рају. Тога једнога, тога великог кривца за све рђаво код нас, зваћемо Знанко Знанковић (да не увредимо неко од крштених имена). Знанко Знанковић је друг за оне који гласају само за господина, а господин за оне који су искључиво за друга. А и господин и друг су српске речи, и то велике српске речи, које нипошто не смеју бити изложене подсмеху, ако гајимо имало самопоштовања.

Зашто се тако лако проналази кривац, из чега следи да је лако изаћи из свих невоља: треба само уклонити кривца, а на његово место довести човека кога препоручује господар свих слуга. Кад Знанко Знанковић буде послан у подземни свет, у Тартар, завладаће несањано благостање, родиће чак и на врби грожђе. На свој удео у нашој беди ти људи ни најмање не помишљају, не пада им на ум да свако њихово нечасно деловање увећава општенародну беду, да свако њихово незналачко деловање увећава општенародну беду, да и скоро сваки њихов говор узгаја беду и јад. Но колико сте ви сигурни да уклањање Знанковића доноси општу срећу?

Никола Тесла је можда најзначајнији Србин који се мора сматрати српским националним богатством. Али да би то он био у пуној мери треба доста радити. Шта као најважније?

Треба ширити светом знање о њему и, опште, знање о сваком нашем човеку који својим делом заслужује светско уважење. Учинити да сви образовани људи бар из ближе туђине знају за те наше људе. Да се не деси да припадник нације која нам је постала непријатељска – одавно или од недавно, свеједно – каже: „Ви ништа не значите, нема вас у светској цивилизацији“, а да се ви онда морате бранити наводећи кога имате. Треба спречити такве изјаве, учинити да до њих не дође. Јер то је за добро свих нас, то нас може спасити чак и од погрома. Једна људска заједница, национална, на пример, креће се кроз време и историју као што се тела сунчевог система крећу сунчевим системом, кружећи око њега или идући неким другим путањама; не може се делић таквога тела одвојити и узети неку своју самосталну путању, јер онда се претвара у прашину и ишчезава. А многи српски жалосни интелектуалци мисле да се могу одвојити, одвајају се и претварају у ништа. И да је то цео губитак! Уз ове се многобројни претварају у ништа!

Дужност интелектуалца – ако је прави интелектуалац и гаји осећај достојанства – јесте да друге људе учи добру, наравно, и сам се учећи од њих. У највећа добра спадало би правилно усмеравање мисли и развијање племенитих осећања. Шта значи правилно усмерити мисао? Не дозволити да у мисао улази било шта што разједа врлину, а ако уђе, не дозволити да у њој дуго остане. Шта је врлина и најпросечнији ум зна; зна то и сваки од људи којима није стало до врлине, чак и онај који ниједне врлине (ако је то уопште могуће) нема. Ако сте се усвојили као животно начело и створили навику да не упијате опањкавања – јер сте се уверили да су лажна, чак и кад садрже много састојака истине – онда ће ваша мисао отићи у усамљену шетњу док у друштву око вас неко некога опањкава; од опањкавања у вашем памћењу неће остати ништа. Ви сте тако сачували врлину: у вашој свести није створена наказна слика човека, далека од истините слике његове, а себе сте поштедели нежељених осећања, одвратности и мржње. Тиме сте избегли да и сами преносите лаж, која се извесно садржи у ономе што је пред вама испричано.

У вас уђе гнев, праведно изазвани гнев вас обузме због неправде учињене вама или вама драгој особи. Ако тај гнев не истиснете брзо из своје мисли, ви не само да рушите у себи врлину већ наносите штете и свом телу.

Све ово је знао Никола Тесла и овога се придржавао; он је то знао зато што је био старински човек у најбољем значењу речи: као светињу је чувао завете честитих предака, сачувао врлине којима су га они учили; није прихватао моралну моду – која, у ствари, значи кварење; развијао је, додатно, код себе врлине које није у себи имао: ослобађао се лењости и – оно најважније – лишавао се себичности: кад дође у посед ствари коју воли а која служи телу, поклањао је другоме. Живео је у духу најбољег учења православља, зато је изјављивао да је хришћанство практично.

Све то чини Теслин завет који треба да је већ дубоко у нама. Шта раде наши наводни интелектуалци – Слободан Јовановић им даде име полуинтелектуалци? Развијају код себе и у друге усађују највеће људске пороке: злобу, мржњу, завидљивост, опањкавање, похлепу... Уверен сам да су наши назови-интелектуалци прваци света у учењу мржњи, углавном мржњи према блискима, а обавезно према бољима од себе. Уместо да упијају завете својих великих људи (какав је Тесла) и њима свој народ оплемењују – а није нимало патетично рећи да је то једна света дужност – наши људи са дипломама универзитета, пуни сирове снаге а без моралне кочнице и културног обрасца, чине управо супротно: упорно раде да велике завете обезвреде. Често подстакнути душманином-туђинцем, ови људи усвајају све клевете на рачун великих људи наше прошлости и почесто додају штошта своје. Сетите се само како је код њих прошао Вук Караџић, за чије клеветање је имао интерес један други народ, и то у неправедном посезању за власништвом заиста драгоцене ствари. Није поштеђен нико од Немањића – Стефан Немања и свети Сава понајмање – ни кнез Лазар, ни Карађорђе и да скратим ово набрајање, али не изоставим овај запањујући пример. Један од највећих људи у целој нашој историји, Његош, песник који још није ваљано прочитан, упркос чињеници да је о њему написао више од 150 књига, предмет је сурових напада. Најпре је ширено „учење“ да га не треба читати. Људи који су то заступали довољно су утицајни да за њима пође значајан број других, пре свега најмлађих, а ови касније врше свој утицај. Зараза се шири, а ни карантина, ни серума. Његошу се затим приписује што код њега не постоји. Пристижу предавачи са стране, непријатељски расположени према овом народу, да тумаче шта Његош значи, шта је рекао, шта хтео и чему учио; ти гости држе јавна предавања препуна лажи, држе их у Новом Саду, Београду, Титограду и Никшићу. Нико се лажима не супротставља: у људе је ушао страх, не усуђују се бранити суштину српског; нападати готово све, или баш све српско – не доноси никакав ризик, то се уклапа у глобалистичке намере према Србима. Другачије се говори јавно, успављује се болесник који не сме заспати – јер, ако заспи, пробудити се неће.

Посебна мета су српске националне установе.

Значајне установе увек су магнети; око значајних српских установа окупља се много опиљака; опиљци улазе у установе и растачу их. Ето још једног од српских обољења. И уласку опиљака у установе, и уласку у њих намерно послатих рушитеља увек кумују наши људи. Постоји дакле издаја. Није то реч без садржаја, коју неко злонамерно изговара да би замарао чији слух, то је реч тешке носивости и не може бити подвргнута подсмеху.

Настојмо да будемо живи и да све живе велике речи некад изговорене поново чујемо и упијамо. Наслеђујмо достојно, нека не буде недостојнога. А ви се осврните, погледајте како је око вас.

(Ово је текст прочитан 9.1.2002 године у Удружењу књижевника Србије, на академији посвећеној Николи Тесли, поводом годишњице његове смрти.)

На Растку објављено: 2008-07-16
Датум последње измене: 2008-07-15 23:32:41
 

Пројекат Растко / Библиотека Никола Тесла